Chapter Text
-1. VOLUME-
chapter 1 - Безтежинско стање
1. Септембар 2025. десет до дванаест је поподне, устајем исувише касно за посао, већ знам да касним, умивам се хладном водом, облачим одећу, а не слутим да ће баш тај дан довести мом животу низ испреплетаних прилика повезане у оно што називам мој радни дан, јер тога дана више ништа није било исто. Довољно сам спавао ноћ пре али ми се јутро тако одужило да ме је благо уморило. Коса ми је била неочешљана, зуби неопрани а мисли замршене. Брзо сам морао да се спремим и кренем на посао.
Пре него што сам крочио у двориште гимназије у којој радим у којој сам сам проводио своје школске дане, имао сам неки чудан осећај у стомаку, као да нешто вреба у мојој унутрашњој шупљини душе, онај чудан осећај који ти проструји телом, али се нисам обазирао на то. Крочио сам у зборницу школе, испијао трећу кафу по реду тога дана, сасвим довољно концентрације C8H10N4O2(кофеин).
У збориници ми је пришла колегиница физике моја bestie и рекла како од данас имамо новог колегу, мојих година, замена из физике, смени којој ја предајем.
Обрадовао сам се кад сам чуо да више нећу морати сам да делим онај пусти ходник код кабинета хемије и физике ткзв улица Марије Кири која је радиоактивна колко и сам пројекат Кири.
Нисам веровао да ћу имати вршњака комшију мада га још нисам био упознао. Био сам исувише узбуђен да нисам могао да дочекам да га упознам. Лебдео сам сам у својим мислима, сам зборници, са својом довољном концентрацијом C8H10N4O2(кофеин) и полако је испијао, кад наједном чух отварање врата.
На врата је ушао он. Свиленкасте коже, лепих очију, опчињене као да су у себи носиле благослов, витког стаса и танане косе, крочио је он.
У том тренутку ударила ме је сва сила његовог физичког поља која је била толико јака као да ме је замрзнула у тренутку, оставило ме је без коментара. Исто као што је Њутну пала јабука на главу, тако сам ја пао на њега исте секунде у интервалу од уласка у зборницу до обраћања мени.
Нагло сам се тргао као да ме је ударила струја од 220W, а он ми се обратио.
Физичар: Хејј, ја сам нови овде. Чуо сам да ћемо предавати у истој смени. Па да ти се представим ја сам замена из физике.
Хемичар(збуњено): З-здраво (муцао је)
Да тај сам ја, односно да ли сам ја, можда је то питање вероватноће зар не???
Физичар: Молим?
Хемичар: Ма извини овај понављам нешто за предавање, ја сам делимично исто нови, не предајем дуго у овој школи. Драго ми је да те упознам.
Физичар: Већ смо на "ти" колега, свиђа ми се ваша поистовећеност са мном, и мени је драго, видим да ћемо се лепо слагати.
У том моменту срце ми се разнежило као да је жива и нисам знао шта да му кажем од тога колико сам био запањен лепотом тог човека. Нисам мислио да ћу икада видети неког оволико савршеног. Речи из мене нису хтеле изаћи те сам само пружио руку у знак склада у послу и будућег дружења. Насмешио се а његов осмех ме је обасјао као светлост оксидације магнезијума у мраку. Од тога дана мој живот се окренуо за 180 степени. Знао сам да овај нови почетак може водити и ка неком романтичном стању као сто су ароматични прстенови који се налазе у сератонину.
Тог дана сам размишљао колико је овај човек оставио утисак на мене само једним погледом, топио сам се од њега као жива на собној температури.
Целу ноћ сам размишљао о њему, врпољио се и сто пре сам хтео да га видим иако сам знао да цу га видјати сваки дан.
Следећег дана, ставио сам свој најлепши естар(парфем) и размишљао сам како да започнем конверзацију са њим.
Ушао сам у зборницу и схватио да тог дана се разболео, па вероватно зато сто га је моја лепота ослабила. Био сам благо разочаран али сам знао да цемо делити исту смену и слицан распоред, па ме је то одрзавало у зивоту.
Након пар дана коначно сам га затекао у зборници, био је лепши него што сам га памтио. Рекао сам му "Добар дан колега, видим немате час" на ста се он благо насмејао и рекао да је то зато сто је поранио на наставу да био обавио нешто, притон боље упознао колеге. То ме је тако пријатно изненадио да сам се широко осмехнуо и рекао му како желим боље да га упознам. Да мало превише директно, с тим сто је он то прихватио као комплимент. Заправо се нисам надао да цемо се упустити у конверзацију те сам био јако нервозан иако сам знао да није било потребе за тим. Питао ме је како сам и да ли сам такође поранио. Јасно је да заиста јесам поранио како бих га затекао у зборници међутим рекао сам како је то зато сто морам да мењам неко ново одељење те ми треба распоред. Причали смо сасвим једноставно о неким општим стварима све док нас није прекинуло звук звона.
Тих отприлике 15 минута просло је у свега пар минута јер ми се овај човек чинио тако дивним да сам се изгубио у времену и простору. Као да се његов одраз у мојим оцима утиснуо и одразио на стварности те је и време престало да теце. Престао сам на тренутак и да мислим, као да лебдим над сопственим мислима. Безтежинско стање постоји овде и на Земљи.
Звук звона је у мени изазвало узнемиравајуци проток импулса кроз моје тело, разоцарао сам се кад сам схватио да нисам у прилици да висе прицам са њим. Међутим није нестао његов лик из мојих мисли. Пласио сам се да једино да не изгуби поштовање према мени јер имати његово постојање је мени било довољно јер сам се осецао благословено да уопсе причам са њим.
Целу ноћ размишљао сам ста заиста осећам према том цовеку, и никако нисам могао да одгонетнем. Врпољио сам се, окретао лево-десно и заиста покусавао да заспим, али некако тај мали човечуљак у мени није имао мира и није ни сам знао ста га је снашло.
То је веома чудан осећај али такав осећај који до сада нисам никада осетио. Сасвим непознат.
chapter 2 - "ХЕРЦ"
Нагло сам заспао и сутрадан био сам одморан за следећи дан на послу коме сам се веома радовао. У сећању ми се урезао поглед дотичног и као да сам био омамљен неком психоактивном супстанцом или пак халуцинационом, једино што сам тражио је да га поново видим. Ако би он био дрога ја бих био највећи наркоман. ([creator note: постаје андрић наркић у суптилном издању]).
Након свега сто се десило у пар дана нисам могао да дочекам поновни сусрет с њим. Вапио сам за његовим погледом, био ми је потребан као хлору електрон натријума ([creator note: бем ти chem jokes] [припремите со и воду кад смо код натријум хлорида, шећер није довољан за шта следи]).
Поново сам пожурио на посао, не само зато што волим да предајем хемију, већ је мом животу досао нови мотив за предавање, тачније особа. ([creator note: ово је последња note trusr, погадјајте на кога је налетео]).
Ушао сам у збориницу и случајно се сударио у некога. Бојажљиво сам подигао главу, кад сам имао и кога да видим. Силе су нас овога пута надмашиле. Сударио сам се са физичарем и одмах извинио и он мени такође говорећи како је баш хтео да оде по кафу, а ја сам био тако збуњен ситуацијом и опчињем његовим присуством да нисам знао ста изговара. Поздравили смо се и након сто је изашао сео сам у зборницу и благо руменео. Нога ми се дрмала од узбуђења ([creator note: и несто друго се дрмало, океј престајем fr]), да нисам могао да се смирим. Након отприлике пет минута физичар је поново ушао у зборници, овог пута са кафом. Сео је близу мене а ја сам се укопао у месту.
Физичар: Знаш од свих колега до сада, ти си најсимпатичнији.
Хемичар: (скроз поруменео, насмејао се и захвалио)
Физичар: То није само комплимент, то је цињеница. [најслађи си шецеру ахх]
Хемичар: Ах, па ста да кажем.
Осећала се хемија међу нама.
Физичар: не мораш ништа да кажеш.
У том тренутку приблизио ми се и лагано ухватио за браду, усмерио је мој поглед ка свом, а очи су му сијале као да су од дијаманта.
У том тренутку изненда зазвонио му је телефон. Тада бас тада пропао сам кроз земљу, закопао се. Нисам веровао ста видим. ОВО НИЈЕ МОГУЋЕ.
Не нисам се згрозио то сто му је зазвонио телефон него када сам видео кога је позвао... ([creator note: треба да отворим ресторан како кувам])
Био сам запрепаштен. Звао га је историчар, не само то ВЕЋ ЈЕ ЊеГОВО ИМЕ БИЛО УПИСАНО СА СРЦЕТОМ. ТАЈ ГЛУПИ ХЕРЦ МЕ ЈЕ ПРЕПОЛОВИО НА ПОЛА И КРЕНУО САМ ДА ВРИСТИМ У СЕБИ.
Удисао сам исувише брзо и тргао се. Погледао сам га и рекао:
Хемичар: ШТА ЈЕ БРЕ ОВО КАКАВ СИ ТИ PLAYBOY ЈЕЛ СЕ ТИ ТО МУВАШ СА ИСТОРИЧАРЕМ?!?!?!?!?!
Он је само smirkovao.
Истрчао сам из зборнице и налетео на своју bestie 💅🏻 (Тамару физичарку) и рекао јој све. Није могла да ме утеши и смири колико сам био љут и повређен, пара је пухтала из мене.
ОВО ЈЕ НАЈГОРЕ СТО ЈЕ МОГЛО МОМ LOVE LIFU ДА СЕ ДЕСИ. ЈЕДИНИ ЧОВЕК КОГА ВОЛИМ ЈЕ ТИПИЧНА ВАРАЛИЦА.
Било је он или ниста, те ми је мало фалило да на себе подигнем руку, све док...
Се нисам пробудио.....
И најлепши снови су кошмари.
chapter 3 - Писмо
Прича из угла физичара.
Мој живот је добио нови почетак овог септембра када сам се запослио у гимназији у коју сам и сам ишао.
Нови почетак на старим кореновима.
Било ми је исувише драго кад сам дознао да баш у тој гимназији треба посао професора физике. Из те школе памтим само најлепше, између осталог ту сам проводио школске дане, а сад скоро деценију после, окружење на свом послу.
Идаље нисам могао да запамтим све новитете, посебно колеге. Међутим, један колега ми је пао под око. Био је то млади ([creator note: ускоро и његова млада]), мој вршњак професор хемије. То је особа са врло позитивне (катјонске) енергије, врло ми је симпатичан. Не кажем ово тек тако, већ заиста то и мислим. Међутим, приметио сам нешто, нешто што ми је било познато.
TB/ПРИСЕЋАЊЕ ОД ПРЕ 7 ГОДИНА.
Још један школски дан у дотичној гимназији, суморно јутро је обасјало дан док је снажан ветар носи уморно јесење лишће. Ишао сам као и сваки дан у школу међутим тај један дан је остао урезан у мом сећању. Нисам имао много пријатеља али оне које сам имао су били вредни као злато(Au).
Отишао сам на велики одмор са другаром и сео на клупе при улазу у школу. На клупу преко пута је сео будући хемичар. Посто смо седели прекопута уплели смо се у неку конверзацију. Тог дана ми се по први пут свидео неко, али тај неко је био истог пола.
Био сам исувише неискусан да схватим ста заиста осећам. Све више сам се дружио са њим али није било теоријске шаннсе да му кажем ста осећам.
Најзад ни сам му никада ни рекао.
Болело ме је али сам схватио да није било њега не бих схватио да сам хомосексуалац.
(Садашње време)
Да тај момак ми је стварно познат! Није ли то- НЕМА ШАНСЕ. НЕ МОЖЕ ДА БУДЕ ОН. ОН ЈЕ ЗАУВЕК БИО У МОМ ЛЕПОМ СЕЋАНЈУ. ШТА ЋУ САД.
Шта ако заправо испуним свој тинеџерски сан???!!
Заправо овако ћу, написаћу му писмо.
Ризикујем да изгубим његово пријатељство али ипак смо колеге, ста је најгоре сто може да се деси? ([creator note: сазнаће те у пар наредних чептера]).
Узео сам своје дивно пенкало и лист папира. Кренуо сам да састављам писмо, не сувише директно само толико да му да дознања да се знамо од раније, јер ипак много сам се променио. Хтео сам да напишем како ми је био исувише драг пријатељ и да кривим себе сто смо остали без контакта.
Писмо ме је сасвим обузело, реци су пљустале из мене и живо ме занимао његов одговор на писмо.
Док сам писао чуо сам куцање на врата, али се у први мах нисам обазирао. Затим куцање други пут ме је наједном тргло. Вратило ме назад у реалност јер сам био исувише окупиран писмом. Лагано сам отворио врата, кад ето дошла маца на вратанца. Хемичар ме је поздравио и ушао у празан кабинет. Били смо сами. Срце ми је тако сназно куцало да сам заборавио да дишем. Коначно смо били насамо. Било ми је тако драго мекоћа је обавила моје срце.
Међутим приметио сам да његов израз лица није ни мало пријатан. Као да сам му потајно нешто скривио.
Након сто ме је поздравио и питао како сам на шта сам рекао добро, упитао ме је само једно: Да ли знам нашег колегу историчара?
Изненадио ме је јер уопште нисам очекивао то питање, али сам наравно хтео да му одговорим. Рекао сам да га знам од раније.
У том моменту чуло се поново куцање, и кад сам сам отворио врата имао сам и кога да видим. Био је то историчар и замолио је хемичара да изађе јер је требало несто насамо да се договори са мном. Знао сам да ће доћи само не у том моменту.
Лице хемичара као да је било из неког разлога повређено апсолутно ми није било јасно јер је баш брзо изасао и залупио вратима.
(Након разговора са физичарем историчар је дошао хемичару у кабинет кони је сасвим сам, ронио сузе (као мала пичкица) и био црвен као бром. Хемичар није могао да га погледа али је историчар био сасвим јасан. "Не прилази физичару" , претио му је како ће врло лако наћи начин да му да отказ, не само то већ ће бити и батина. Хемичар наравно није планирао да га послуша, међутим сада је већ одустао од физичара јер је мислио да је он са историчарем.)
Писмо Физичара Хемичару:
(физичар је поетичан човек те је писмо написано у стиху - најчешће двостих. Физичар је на почетку писма објаснио да се знају пд раније.)
да ли ме се сећас можда?
од ко зна када
од средње па до сада.
у мојим мислима си запамћен као бисер
са доста добре воље
и од онда ми је због тебе живот кренуо на боље
а свако је свом животу најбољи режисер.
био си ми веома драг
али након средње нисам могао да ти нађем ниједан траг,
као да смо се тад неприметно растали,
тамо смо наизглед застали.
Сада смо порасли,
а пут нас је навео поново тамо где смо стали.
Да не дужим даље,
прећићу на детаље.
Ти си веома диван и складан
да сам ја за тобом апсурдан.
Немој ме схватити погрешно,
оно што осећам није површно.
Схвати ово како год мислиш
али немој сасвим да се замислиш.
Нека ово буде наша мала тајна
која ми је веома значајна,
Зато те молим да нико за ово не сазна
јер ће се наћи туђа мишљења разна.
Ти си ми мрља на савести,
само надам се да ће твој одговор под лепо спасти.
Занима ме чисто
да ли осећас нешто слично или исто?
Физичар је суптилно оставио писмо у зборници у хемичаровој јакни. Међутим пар минута након сто је изашао, ушао је историчар. Знао је да се физичар не би тако кратко задржао а у међувремену провалио га је. Узео је писмо из хемичарове јакне и понео га са собом.
Четврти чин/чептер - Духо/Бого -клонуће
Наш драги Хемичар је лутао у потрази за одговором на своје питање. Није знао шта је исправно и шта да учини да сазна шта се дешава између историчара Стефана и Физичара. Није знао да ће га то тако утући. Био је очајан. Он човек од науке, одлучио је да испроба оно што му је једино остало учинити. Да се моли.
Сасвим сам у кабинету хемије пао је на колена. ([creator note: тако ће да падне пред физичара кад буду били сами~])
Кренуо је да гледа у плафон, очекивајући да ће ми неко, било ко помоћи. Изговарао је молбу небесима да му пошаљу било какав одговор. Преклињао је за утеху.
Кад се на једном отвори небо заједно са плафоном те се чују гласови анђела, јака светлост се спустила и био је ослепљен. Величанствени Господ света и века Краљевић Пејовић Маре се спустио лично у пратњи Јоце Богородице!!!!!
(Божанствени причају само у дванаестерцу те је Хемичар морао да прича искључиво у дванаестерцу јер је то божански стил, а остали стилови Богови одбијају.) [ДА БРОЈАЛА САМ СВЕ СЛОГОВЕ.]
Појави се право из раја путевима анђеоским величанствени мудри Краљевић Маре обасјан јаком светлошћу на белом коњу Шарцу, у пратњи своје драге Богородице Јоце.
Маре збори:
Ој дјево моја, Богородице мила,
да си ту да ти видиш чуда великогча
покрај мене си увек ту и увек била
(Јоца Богородица је увек са Маретом, Маре не може да реши проблем без Јоце у близини, дозива га да случајно негде не оде)
Да нам је да судимо овде овоме
да видимо шта од њега ври дабоме.
Ој, велможо од алхемичара бех ти,
проговори шта ти је овде, реци ми!
И ту је беше Андреј тврда срца био
Да од срца беше сузе не пустио.
Проговара велможа од алхемије:
Помагај господе црно ми се пише!
Откад виђех оно срце ми не дише...
Кад Маре чу то сиђе са коња Шарца,
Рече: Дај не прави од себе магарца.
Ко се срцем носи највише страда,
Главом ти мисли и стићиће те правда.
Наједном чу се гласан звук Дјеве Јоце:
"МАРЕ ЦАРЕ ДАЈ ЦИГАРЕ" виче углас,
Маре чу својој Дјеви глас и утрукну.
Остаде велможа сам као и пре свега
Али овог пута без образложења
Запе идаље без љубави и без њега
Овог пута горе са још уверења.
(Маре је похитао ка рајском Јоци и вратили се заједно у рај, где су радили рајске ствари).
Пошто му ни Бог не помаже, Хемичар је одлучио да се упути Тамари физичарки за које решење. На путу до ње ишао је само погнуте главе, више ништа за њега није било исто и дубоко у себи је мислио да је сан предсказање. Морао је да буде сигуран да особа у коју се заљубљује не буде заузета, јер би иначе било много проблема у које се он већ уплео јер одиста јесте заљубљен била та особа варалица или не јер је заљубљеност довољно
проблема. Имао је оно мало наде са собом, јер је дубоко у себи веровао да тако дивна особа као Физичар не може да буде покварена. Настанио се сам у својој заблуди, а нада га је надахњивала да је све у реду са Физичарем.
Покуцао је на врата кабинета физике, где је чуо глас физичарке која га је пустила унутра. Испричао је шта је сањао а физичарка се насмејала и рекла како је то само сан и да ће кренути да халуцинира будалаштине. Није веровала да неко ко је хемичар верује у некаква предсказања, јер ипак обоје су људи од науке. Њему је значило да је бар она ту да саслуша сваку његову муку.
Међутим овог пута, уопште није био схваћен. Нико га није разумео па је сам био заробљен у сопственим мислима. Веровао је да је и затвор слободнији.
То мало наде га је истински одржавало у животу па је само зато функционисао. Сваки час је размишљао како његов сан има заиста значење и да га је сањао са разлогом.
Покупио је своје ствари из кабинета и спремао се да крене кући као и сваког дана са посла. Кад на једном виде нешто необично. Упадљиво и нешто што му је веома набадало слепоочницу. При изласку из кабинета видео је њега. Не само њега али овог пута у стварном животу, са историчарем како нешто чаврљају. Био је тако узрујан јер је знао да историчар зна да постоји нека хемија између хемичара и физичара, с тим што га је лично упозорио да се не врти око физичара.
У његовим мислима дотични историчар Стефан (Немањић) је био његов непријатељ.
Кад се на једном отвори небо заједно са плафоном те се чују гласови анђела, јака светлост се спустила и сви су били ослепљени. Величанствени Господ света и века Краљевић Пејовић Маре се спустио лично у пратњи Јоце Богородице.
Маре је био јасан. Изазвао је историчара Стефана Немањића на двобој.
следећи чептер
Косовска битка 2.0
Марко КраљевићвсСтефан Немањић!!!
5. chapter - Косовска битка 2.0
Све силе овог света су се спојиле у једно, моћ Врховног Господа Марета је била највећа препрека нашем младом историчару Стефану. Маре је изгледао сасвим зането у спашавању овог нескладног света, да је изгледало као да ће се цело небо срушити на саму школу. Поред тога изгледао је благо намргођено јер је наиме баш због овог инцидента морао да прекине величанствено вођење романтике са његовом драгом Јоцом Богородицом.
Иступио је тачно испред историчара и крене казивати услове двобоја:
(овог пута у једанестерцу)
Ти што у овај час си мучан посто'
И што овде си пред нам' лош остао
Не боји се ти наше преке ћуди
нег' порменићу те и добар буди
будеш ли ти загонетку знао
коју ћу ти пак ускоро сказати,
Не будеш ли знао лоше се спрема
Ти ћеш онда врло лако сазнати,
а ако знаш онда казне ни нема.
Изговара загонетку наш Маре:
Које су шансе да се испред врата нађе тигар?!
Знало се да ће Маре играти битку мудро, међутим с обзиром да је двобој историчар је очекивао чак и физички обрачун. Суптилно питање га је изненадило, али наравно ово није било каква битка, не само поново Косовска, већ и интелектуална. Двобој два историчара уме бити веома заморан. Знало се да је Маре имао сву моћ у својим рукама и са његове стране реално не било праведно да искористи ту моћ, те га је хтео подстаћи да ипак размишља и проба да речима узврати ударац.
Међутим, ако се сетимо оригиналне Косовске битке, постоји та једна ствар која је преокренула целу причу. Не сумњајте ни исторчар Стефан није заборавио на то. Имао је кеца у рукаву.
Маре је знао како подли историчари могу бити и да се стално окрећу злу које се десило у прошлости, али овог пута није могао да претпостави у шта ће ово уследити.
Историчар Стефан је урадио нешто што је веома забрањено у животима свих нас. Призвао је највеће постојаће зло од историје света и века - Озлоглашена СКРИЊА. [Праведно речено најгора професорка историје икад.]
Скриња се појавила ниоткуда у сопственом гневу и нади да ће успети да протера Величанственог Марета, како би ученичку пажњу са њега пребацила на себе. НИЈЕ ОКЛЕВАЛА. УРАДИЛА ЈЕ НЕШТО НЕ ЗАМИСЛИВО СВОЈИМ ПОДЛИМ МОЋИМА. Величанственог Марета(и Јоцу наравно), који је ⅓ човек а ⅔ Бог историје, успела је да га пошаље у далеку будућност, што ни сам није знао да може. Међутим за њу су важиле исте последице. Негде ван земаљске реалности Маре, Јоца и Скриња су наставили да се сукобљавају али и да владају својим моћима (Но наравно ако се бринете Богове је немогуће смакнут, Маре и Јоца су живи и заједно).
Наш Стефан Немањић налик на оно када се изборио за престо у давној прошлости, овог пута је и успео да преокрене ствари у своју корист. Не бисте веровали али историја се заиста понавља.
(мало сам ragebaitala опростите)
КРАЈ ПРВОГ VOLUMA